Даворин Јенко је рођен 9. новембра 1835. године, у селу Дворије код Церкља. Син имућног сељака Андреје и његове жене Марије, на крштењу је добио име Мартинус (Мартин). Родитељи су га 1843. године уписали у, такозвано, доње одељење првог разреда нормалке у Крању, иако је у Церкљу постојала основна школа. Међутим, отац је свог сина сматрао даровитим и желео је да похађа најбоље школе. После нормалке, послао га је у љубљанску нормалку, познату по строгости и систематском раду. Јенко је у време гимназијсог школовања у Љубљани припадао напрадној словеначкој омладини, коју су за време Баховог апсолутизма прогонили, па када је напунио 19 година, није му преостало ништа друго него да школовање настави у Трсту. Није искључено је да Јенко изабрао баш Трст, управо, због тога што је у том граду музички живот био веома развијен. Гимназију, у Трсту, завршио је 31. августа 1858. године, и тиме се завршио један период живота, који је за њега и његов поглед на свет и музичко опредељење, био веома значајан.

У јесен 1858. године, Јенко је дошао на студије у Беч, који је тада представљао центар националних покрета аустријских Словена. Као одушевљени панслависта отишао је толико далеко да је своје име Мартин, почетком 1861. године, преименовао у Даворин, слично многим другим младим интелектуалцима који су прихватили буђење националне свести.

За време студија права Јенко је имао још више могућности за музичко образовање. Посећивао је концерте и опере, одлазио у дворску библиотеку где је проучавао партитуре разних опера и других славних дела. Будући да је био престар за студије на конзерваторијуму, певање и композицију је учио приватно. Крајем 1858. и почетком 1859. године, учествовао је у „беседама“, па је логично да је 1859. године основао „Словеначко певачко друштво“. Био је њихов хоровођа и увежбавао је словеначке ђаке у певању. Поуздано се зна да је Јенко почео компоновати управо када је „Словеначко певачко друштво“ почело са радом.

Јенко се у пролеће 1862. године спремао да полаже правно-историјски државни испит, а те исте године основано је „Словенско певачко друштво“ које је преузело задатак „Словеначког певачког друштва“, а делимичнмо и његове певаче.

У јесен 1862. године, Јенко је напустио студије права и решио да прихвати позив српске црквене општине у Панчеву, како би преузео место хоровође тамошњег српског црквеног певачког друштва, што му је омогућило да продужи започети рад и да се све више усавршава у музици. У Панчеву је радио све до 1865. године, а од 1. септембра исте године преузео је место хоровође „Београдског певачког друштва“. Једно краће време, неких десет месеци, у периоду од краја децембра 1869. до почетка новембра 1870. године, Јенко је провео у Прагу, делом због штампања својих композиција, а највише ради студирања инструментације којом се дотад није бавио и није му била довољно позната. У ствари, са извесним прекидима, Јенком рад у „Београдском певачком друштву“ трајао је пуних дванаест година (1865-1877.). Средином овог периода, а ускоро након повратка из Прага, Јенко приступа београдском „Народном позоришту“, коме је одмах по оснивању био преко потребан у музичком погледу. Уговором, од 1. јануара 1871. године, Јенко се обавезао да ће у „Народном позоришту“ обављати „дужности учитеља и управитеља певачког, како кад позоришна потреба буде захтевала“. Премда је овако наведено у уговору, ипак, „Народно позориште“ очекује више и желело је композитора који би писао оригиналну музику за његове потреба.

Последње деценије 19. века, Јенко је, несумњиво, најпознатији и најплоднији композитор позоришне музике у Србији. За свој рад на пољу развоја српске музике, Јенко је добио бројна признања. Већ по самом доласку међу Србе, постао је почасни члан „Београдског певачког друштва“ , 1864. године. Касније је биран за почасног члана разних певачких друштава, на пример: „Зоре“ у Карловцу, „Кола“ у Загребу, „Обилића“ и „Радничког певачког друштва“ у Београду, „Панчевачког српског црквеног певачког друштва“, а био је и почасни председник певачког друштва „Даворје“. Поред тога, био је почасни члан „Српског народног позоришта“ у Новом Саду и „Матице српске“ чији је био дописни члан од раније. Јенко је, такође, био редован члан „Српског ученог друштва“ и „Српске краљевске академије“, а занимљиво је да постаје члан „Српског ученог друштва“ , 6. фебруара 1869. године, док још није био српски него аустријски поданик. Наиме, српским подаником постао је тек на своју молбу од 30. септембра 1894. године, односно 22. новембра 1894. године када је званично положио заклетву. Одликован је орденом Светог Саве V, IV и III степена, као и медаљом Милоша Великог.

Последње године свога живота у Београду, нарочито после пензионисања, 11. марта 1902. године, Јенко је провео доста повучено и заћутао је као композитор, диригент, академик. Након смрти животне сапутнице Веле Нигринове, 31. децембра 1908. године, одлучио је да се врати у стару домовину, те се 1910. године настањује у Љубљани, где умире у 80. години живота, 25. новембра 1914. године.

Јенкова свеобухватна делатност је, у односу на његове савременике, имала шири, словенски карактер. Стварао је у духу панславистичке идеологије и оријентације и остао јој веран и онда када је, у односу на актуелан и свакодневна дешавања, практично губила на значају. Заједно са другим музичарима свог времена дао је значајан допринос постављању темеља и изградње српске музичке културе.

Као изразити представник музичког романтизма, Јенко је српској музици прокрчио нове путеве, по којима је коначно могла стати уз бок европској музичкој уметности. Даворин Јенко је компоновао музику различитих жанрова: комаде с музиком, оркестарска дела, хорове, дуете или двопеве и соло-песме. Можемо рећи да његови комади с певањем и хорови спадају у најзначајнија и најомиљенија дела тог жанра у српској музици романтичасркога доба. За ондашње позоришне комаде, разноврсне по стилу, садржају и квалитету, писао је музику „лаког, салонског и популарног жанра, најчешће у народном духу за романтичарско-херојске националне драме српских књижевника“ („Маркова сабља“ од Ј. Ђорђевића, „Душан Силни“ од М. Шапчанина, „Сеоба Србаља“ од Ђ. Јакшића) као и музику са стилизованим народним мотивима за домаће популарне народне комаде („Ђидо“ од Ј. Веселиновића и Д. Брзака, „Девојачка клетва“ од Љ. Петровића). Његово сценско дело „Врачара“ са фабулом према народној причи, према мишљену музиколога, представља прву српску оперету.

За позоришни комад „Маркова сабља“ Јована Ђорђевића, написан поводом ступања на престо Милана Обреновића,  Јенко је компоновао неколико музичких нумера, међу којима је била и хорска песма „Боже правде“. Приликом бројних извођења ове нумере, убрзо је постао обичај да се устаје на звук првих тактова хора. На тај начин се хорска нумера осамосталила и певала ван првобитног оквира, приликом различитих манифестација, у бројним местима широм Србије, али и ван граница земље. Писац Ђорђевић и Јенко нису ни слутили да ће њихова заједничка творевина „Боже правде“, захваљујући својој великој популарности бити проглашена првом српском химном. „Боже правде“ је уз кратке историјске прекиде и уз извесне измене текста до дана данашњег остала званична српска химна.